Danijela Ćirić

Danijela Ćirić

Doktorandkinja i predavač na Fakultetu tehničkih nauka na Departmanu za industrijsko inženjerstvo i menadžment. Za predloženo istraživanje u okviru doktorske disertacije, dobila je najprestižniji grant od svetske organizacije Project Management Institute(PMI) iz Sjedinjenih Ameriĉkih Država kao jedan od tri nagrađena u konkurenciji kandidata iz celog sveta u 2018. godini.

Koordinirala je i učestvovala u više od 15 nacionalnih i međunarodnih projekata fokusiranih na izgradnju kapaciteta u visokom obrazovanja a posebno na promovisanje inovacija i preduzetništva među omladinom i ženama. Deo je proširenog tima projekta Novi Sad Evropska prestonica kulture 2021, u okviru kojeg je angažovana kao ekspert za internu evaluaciju projekta a trenutno predaje i kao gostujući predavač na Fakultetu za ekonomiju, finansije i administraciju Univerziteta Metropolitan na master program Digitalna transformacija.

Danijela je do sada bila mentor na velikom broju programa i startap takmičenja  koja imaju za cilj lični razvoj i podsticanje preduzetništva kod mladih a kao koordinatorka projekta “Space4Women: Preduzetništvo iz ženskog ugla” i mnogobrojnih drugih inicijativa teži da doprinese povećanju broja žena u svetu preduzetništva.

Njena istraživačka i praktična interesovanja vezuju se za oblasti upravljanje projektima, fundraising, event menadžmenta i preduzetništvo a za sebe voli da kaže da je ekonomista po obrazovanju, projektni menadžer po profesiji a aktivistkinja po srcu.  

Daniela Stamenković

Daniela Stamenković

Tokom srednjoškolskih dana trenirala sam odbojku i igrala u ŽOK “Vojvodina” nekoliko godina. Sportom sam prestala da se bavim kada sam se davne ’97. godine zaposlila u štampariji “Dnevnik”.
Nakon dve godine napustila sam posao montažera i kao grafički dizajener po struci, zaposlila sam se u velikoj novinskoj kući i na poziciji glavnog i odgovornog urednika radila sam punih 20 godina.

Tokom dugogodišnje karijere novinara i urednika tabloida, vodila sam veoma neuredan i nezdrav način života i za manje od pet godina provedenih u kancelariji imala sam čak 40 kilograma viška.

Preokret u karijeri ali i u životu dogodio se naglo, preko noći, kada sam se jedno jutro, neplanski, “susrela” sa odrazom u ogledalu. 

Fitnes, kojim se danas uspešno bavim punih dvanaest godina, zavolela sam odmah, a da će to biti moje životno opredeljenje znala sam nakon rezultata koje sam postigla prvo na sebi, kasnije i na drugima.


Danas sam trener u trening centru “Invictus”, imam sina od 18 godina, iza sebe preko 100 klijenata s kojima sam radila.
Volim da pišem, o sebi i drugima. Volim kik box, neretko u slobodno vreme boksam sa trenerom kik box reprezentacije.

Hobi mi je i streljaštvo, često idem na strelište. Završila sam obuku za rukovanje vatrenim oružjem i baš volim da pucam. Iz magnuma posebno.

Imala sam prilike da radim i kao konferansije, vodila sam program na nekoliko konferencija i festivala.

Organizujem humanitarne akcije sa sloganom “žene ženama”, podržavam borbu protiv nasilja nad ženama i decom. U narednom periodu plan je da obnovim program Samoodbrane za žene. 

Nataša Tasić Knežević

Nataša Tasić Knežević

Rođena je u Beogradu. Studirala je Saobraćajni fakultet, ali svoju ljubav, solo pevanje, nikad nije zanemarivala. Pevala je godinama u crkvi Svetog Georgija kao solista, a onda je, kao stipendista princeze Jelisavete Karađorđević upisala Akademiju lepih umetnosti, odsek solo pevanje. I već kao student, u klasi profesorke Jasne Šajnović, primadone Beogradske opere, i pod supervizijom princeze Jelisavete, počela je da niže koncerte, predstave, a njen lirski sopran je iz dana u dan dobijao lepši kolorit. Pevačica kristalno jasnog tona, svetle boje glasa i atraktivne pojave, osvajala je publiku na svakom nastupu.

Njeno koncertiranje počelo je od Pariza, preko Ruskog doma u Beogradu, Biblioteke grada Beograda, Galerije Progres u Beogradu, Budve, Festivala mimoze u Herceg Novom, Pozorišta mladih u Novom Sadu, Ateljea 212 u Beogradu, Galerije fresaka, Etnografskog muzeja, Centra „Sava“, do najprestižnije muzičke dvorane u Srbiji – Kolarčeve zadužbine u Beogradu. Održala je niz humanitarnih koncerta čiji je cilj bio obnova i izgradnja hramova u Beogradu i na Kosovu. U sezoni 2011/2013. ostvarila je saradnju s Operskim studijom Narodnog pozorišta u Beogradu gde je nastupala u Pučinijevoj operi Sestra Anđelika.

U okviru operskog studija Narodnog pozorišta u Beogradu, pripremila je i otpevala uloge srednjeg faha, a to su Laureta, Zerlina i Papagena. Učestvovala je u predstavama Brod plovi za Beograd Ateljea 212, u predstavi Suno e Romengo – Budva grad teatar, Strah i njegov sluga u režiji Kokana Mladenovića – Atelje 212 (BELEF i BITEF), predstava Kargo-Beograd-Sofija (BITEF), Nije sve kao što izgleda – Romsko pozorište u Inđiji. Održala je niz solističkih koncerata u Vrnjačkoj Banji, Subotici, Trsteniku, Beogradu, Beočinu, koncertirala je u saradnji sa institutom Servantes u Beogradu – ciklus Nepoznata Iberija, a jedan od najznačajnijih je solistički koncert na BEMUS-u 2006. godine u Skupštini grada Beograda.

Tokom studija je bila stipendista SOROŠ fondacije i od strane OEBS-a u 2012. godini je proglašena jednom od naistaknutijih romkinja u svetu.

Usavršavala se radeći sa Jasminom Trumbetaš Petrović, Radmilom Bakočević, Katarinom Jovanović, Davidom Bižićem, Đorđem Nešićem, Irom Sif, Liorom Mauer, Lusi Arne i Mirelom Freni. Na velikoj sceni Narodnog pozorišta uspešno je debitovala u dve produkcije opere Karmen kao Fraskita i kao Mikaela.

Specijalističke studije na Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu završava u klasi profesorke Višnje Pavlović. Sa suprugom Sašom Kneževićem, pijanistom, ostvaruje značajne nastupe u Norveškoj, Italiji, Sloveniji, Francuskoj, Hrvatskoj, Estoniji, Češkoj, Makedoniji i Nemačkoj.

Kritika je je hvalila nastupe sopranistinje: „Sopran Nataša Tasić Knežević iz Srbije oduševila je publiku” (Tronhaim kultur, 2012); „Arijom Vilje oduševila je publiku u prepunoj sali Doma Vojske“ (Večernje novosti, 2016); „Otelotvorenje u pogledu talenta, izuzetnog glasa plemenite boje, usaglašenosti u registrima i prirodne postavke, Nataša Tasić Knežević je posvetila ceo koncert solo pesmama.“ (Politika, 2006)…

Solistkinja je u stalnom angažmanu Opere Srpskog narodnog pozorišta od januara 2018.

Nagrade

– 2008. druga nagrada na takmičenju „Lazar Jovanović“ u Beogradu,
– 2009. treća nagrada u Italiji na takmičenju „IBLA GRAND PRIZE – Music Competition“.

Perić Ranković Borislava

Perić Ranković Borislava

Rođena sam u Bečeju 1972. godine, gde sam i živela do 2006. Pohađala sam osnovnu i srednju (trgovačku) školu u svom rodnom mestu. Nakon završene srednje škole počinjem da radim u struci. 1992. godine upisujem višu školu za informatiku, vanredno, i posle prve godine zapošljavam se u stolarskoj privatnoj firmi. Godine 1994. prilikom povrede na radu postajem invalid, i ostajem u kolicima.

2001. godine počinjem da se bavim sportom, rekreativno, za udruženje i počinjem da treniram košarku u kolicima.

Krajem 2002. godine na nagovor prijatelja i Zlatka Keslera uzimam reket u ruke samo da bih probala kako mi ide, a ujedno i da se takmičim za udruženje na republičkom takmičenju.

2003. godine počinjem da treniram stoni tenis u STK „Spin“, zajedno sa Nadom i Zoranom Matić. Posle 8 meseci izlazim na prvi međunarodni turnir gde odrađujem klasifikaciju i dobijam klasu T4. Prvi turnir mi je bio upoznavanje sa potencijalnim protivnicama, ukoliko ostanem da se bavim stonim tenisom.

2004. godine na Svetskom kupu u Laškom sa saigračicom Nadom Matić stižem do prve medalje, bronzane ekipne, i dobijam motiv više da se zadržim u stonom tenisu i pokušam stići do „vrha“. Svakodnevnim treninzima i pod budnim okom Zlatka Kesler napredujem sve više i 2006. godine stižem do svog prvog finala i svoje prve pojedinačne medalje, srebrne, u Sloveniji u Laškom. Posle te medalje u Slovačkoj, opet igram finale i osvajam 2 mesto, da bi te godine (2006) u gradu Wupertalu (Nemačka) konačno stigla i do zlatne medalje.

U 2007. godini cilj mi je bio plasman na olimpijske Igre i cele prošle godine, iz turnira u turnir, osvajala sam bodove i sve bolji plasman na rang listi. Sve tu krunišem uspehom na Evropskom prvenstvu, u Kranjskoj Gori, gde osvajam sa saigračicama Nadom Matić i Zoricom Popadic srebrnu ekipnu medalju, ali i sopstvenim uspehom osvajanjem titule Evropskog šampiona (zlatna medalja) koja me je direktno vodila na olimpijadu. Nakon ovog uspeha, krajem 2007. proglašena sam za najboljeg sportistu osoba sa invaliditetom grada Novog Sada, pokrajine Vojvodine, a takođe dobijam i specijalno priznanje grada Bečeja za ostvarene rezultate.

2008. godine najznačajnije mi je bilo što sam se sa svakog takmičenja (Svetkog kupa): Engleska (Liverpul), Slovenija (Laško), Poljska (Cetniewo), Slovačka (Pještani), Rumunija (Cluj-Napoca) vratila sa osvojenim zlatom u svojoj T4 klasi, a najvrednije mi je srebro sa Paraolimpijskih Igara osvojeno na Igrama u Pekingu 2008. U 2008.godini postajem vlasnik nagrade Jovan Mikić Spartak, a nagrađuju me takođe i Pokrajina (posebno priznanje), Sportski savez grada Novog Sada (SANS) (posebno priznanje), „Dnevnik“ (posebno priznanje), grad Bečej (posebno priznanje) i Olimpijski Komitet Srbije (posebno priznanje za osvojeno srebro na Paraolimpijskim Igrama u Pekingu) i Paraolimpijski Komitet Srbije me proglašava za sportistkinju godine 2008. koje je dodeljivano prvi put od osnivanja Paraolimpijskog komiteta (osnovan je 1999.god.) Ovih dana ostvaruje mi se san da dostojno reprezentujem svoju zemlju na međunarodnoj sceni i dostojno i sa velikom čašću i ponošću nosim dres svoje zemlje.

Na Svetskim Kupovima u 2009. godini osvajam ( sama ili sa saigračicama) 5 zlatnih, 1 srebrnu 2 bronzane medalje. Nešto u Open klasi, nešto u ekipnom delu, ali u svojoj klasi i ove godine ostajem najbolja. To potvrđujem i na Evropskom takmičenju gde u Open klasi osvajam bronzu, u ekipnom delu sa saigračicama Mitrović Sanjom i  Popadić Zoricom osvajam, takođe bronzanu medalju, ali u svojoj klasi ostajem najbolja (zlatna) i time potvrđujem svetske kupove i svoje mesto na Svetskoj rang listi, a to je da i posle više od dve godine moje mesto je u samom svetskom vrhu.

U 2009. godini postajem jedan od nosilaca i Majske nagrade, najvišeg priznanja i zemlji za postignute rezultate u sportu.

Posle Evropskog prvenstva u Đenovi pravim jednogodišnju pauzu i 2010 godine na Svetskom Kupu u Bilbao ponovo potvrđujem da mi je mesto u vrhu jer uspevam da posle pauze i kratkog vremenskog perioda u kom treniram osvojim dve zlatne i jednu srebrnu medalju. Ipak najveći akcenat u 2010 godini stavlja se na pripreme za Svetsko prvenstvo u Gvanžuu gde sa Nadom Matić i Zoricom Popadić osvajam srebrnu medalju u  ekipnom delu u klasi T4, a pojedinačno bronzanu medalju takođe u klasi T4.

2011. godine učestvujem na pet Svetskih Kupova gde osvajam pojedinačno tri zlatne i jednu srebrnu dok u ekipnom delu na Kupovima sa saigračicom Nadom Matić imam osvojeno dve zlatne, dve srebrne i jednu bronzanu medalju. Najveći uspeh u 2011. je učešće na Evropskom Prvenstvu u Splitu gde  Nada Matić, Zorica Popadić i SanjaMitrović  i ja osvajamo zlatnu medalju u ekipnom delu u klasi T4-5 i meni polazi za rukom da se u pojedinačnom delu okitim srebrnom medaljom. Osim toga ostvarujem i visoko mesto na rang listi i time obezbeđujem vizu za učešće na Paraolimpijkim Igrama u Londonu.

2012. godine na svetskim kupovima pojedinačno osvajam 2 zlatne i 2 srebrne medalje, dok u ekipnom delu sa Nadom Matić učinak je 2 zlatne, 1 srebrna i 1 bronzana.

Na Paraolimpijskim igrama u Londonu osvajam srebrnu medalju u klasi T-4 i u ekipnom delu sa Nadom Matić četvrto mesto u klasi T 4-5.

Nakon dolaska sa igara Karić Fondacija ukazuje nam čast (nama sportistima) i  nagrađuje nagradom „ Braće Karić“ koju dodeljuje za svetski uspeh, doprinos srpskom sportu i širenju ugleda Srbije u svetu.

2013. godine na Svetskim Kupovima u svojoj kategoriji osvajam zlatne medalje u pojedinačnoj konkurenciji i to u Italiji, Sloveniji i Slovačkoj. Na Evropskom Prvenstvu u Italiji osvajam zlatnu medalju u klasi T4-5.

2014. godine na svetskim kupovima osvajam 2 zlatne i 1 srebrnu pojedinačnu, i 2 zlatne ekipne i 1 srebrnu sa Nadom Matić i Zoricom Popadić. Na Svetskom Prvenstvu u pojedinačnoj konkurenciji osvajam bronzanu medalju dok se sa saigračicama kitim prvi put u istoriji ženske reprezentacije zlatom.

2015. godine na Svetskim kupovima osvajam 3 zlatne pojedinačne i 2 zlatne i 1 srebrnu ekipno. 

Na Evropskom prvenstvu u Danskoj se u pojedinačnoj konkurenciji igra Srpsko finale između Nade Matić i mene, gde ja osvajam zlatnu medalju. U ekipnom delu takmičenja uspele smo ( Nada Matić, Zorica Popadić i ja) da se domognemo srebrne medalje. 

U decembru mesecu prisustvujem proglašenju najboljih stono tenisera i teniserki u Lisabonu.  Na moje veliko iznenađenje bivam proglašena za najbolju na planeti u kategoriji stonoteniserki sa invaliditetom. Ovakva titula je veliki uspeh ne samo za mene veći i za“ SPIN”,  za Poks (paraolimpijski komitet Srbije), stonoteniski savez osoba sa invaliditetom jer je prvi put u istoriji sporta osoba sa invaliditetom da neko bude nominovan, a još manje proglašen.

2016.  Osvajam na Paraolimpijskim Igrama zlatnu medalju u pojedinačnoj konkurenciji u klasi T i srebrnu ekipno u klasi “4-5 sa saigračicom Nadom Matić. To je prvi put da je na Paraolimpijskim Igrama osvojena i ekipna medalja. 

2017. Na Svetskom Ekipnom Prvenstvu sa saigračicama Nadom Matić i Kristinom Arančić osvajam zlatnu medalju u klasi T4. Na Evropskom Prvenstvu održanom u Sloveniji osvajam zlatnu pojedinačnu medalju u klasi T4-5 i zlato ekipno sa Nadom Matić i Biljanom Ubović.

2018.  Na Svetskom Prvenstvu održanom u Celju (Slovenija) osvajam zlatnu medalju u pojedinačnoj konkurenciji. Medalja kojoj se nisam nadala ali koja mi je izuzetno draga, jer na pobedničkom postolju doživljam da mi intoniraju himnu. I to ne bi možda imalo težinu da na preostala 3 mesta nisu Kineskinje ( drugo i dva treća).

2019. godine na prvenstvu u klasi T4-5 u pojedinačnoj konkurenciji osvajam zlatnu medalju a sa saigračicama Nadom Matić i Sanjom Mijatović u klasi T4-5 isto zlatnu medalju u ekipnoj konkurenciji. Ovim zaokružujem brojku od 24 osvojene medalje na Evropskim, Svetskim i Paraolimpijskim Igrama.

http://stats.ipttc.org/en/profiles/2090

Moj “slučajni” put, piše Stanislava Zec

Moj “slučajni” put, piše Stanislava Zec

Uvek sam bila noćna ptica. Uvek sam noću učila, noću dobijem inspiraciju za spremanje stana, za nove projekate,  za nove ideje…tako je bilo I noćas. Vratila sam se iz grada, provela sam divno veče sa najboljima drugaricama, večerale smo u čast drugarice Naxi koje je doktorilala sa 32 godine…wauuu. I dobila sam inspiraciju da pišem. Prvi put! Podstakla me priča iz jučerašnjeg druženja, kada me je Naxi pitala zar ti više nemaš želju da se baviš novinarstvom, nego samo organizacijom događaja? Nisam mislila ni sekunda, samo sam joj odgovorila da,samo organizacijom!

Kako sam krenula da se bavim organizacijom događaja? Slučajno. A slučajnost je postala moja ljubav, moj posao i želja da i druge naučim kako se organizuju događaji. Ali hajde da krenemo ispočetka, kako „red nalaže“. Da vam se prvo predstavim. Ja sam ona koju prepoznajete i upoznajete na seminarima Educoma, ona koja vam odgovara na mejlove, ona koja postavlja statuse na fb stranicama Educom-a i naravno ja sam PR-a Educom-a. Ja sam Stanislava. E, a ja sam i novinar koji je radio godinama na novosadskim medijima, ja sam i PR-a i koordinator manifestacije Noć pozorišta, ja sam i moderator na panelima I još svašta nešto… ja sam I ćerka najbolje mame na svetu, devojka, drugarica, kolega…

Elem…Prvi susret sa organizacijom imala sam na televiziji Panonija. 2012 godine radila sam na Panoniji kao novinar informativnog programa. Došla je nova direktorka i ja sam postavljena za urednicu informativnog programa. Velika čast i velika odgovornost. I velika organizovanost! Hm, moje razmišlajnje je krenulo u pravcu kako ću sad ja to da organizujem. Imamo uživo vesti, treba da uskladim 20 ljudi – novinare, snimatelje, montažu i ja još da uradim par priloga i da složim sve priloge-vesti u jednu dobru celinu. I upravo tako, počeću od onih koji stvaraju vesti pa do satnice i biće to sve ok mislila sam. Naravno trebalo je vremena da se svi uklopimo, ali sve je funkcionisalo. E tako je i kada organizujete događaj, sve mora da se uklopi, ali jedina razlika od sklapanja vest je što za događaj nemate drugu šansu i ljudi se uklapaju tu, odmah na licu mesta. Ali pre toga imam dosta pripreme,nekoliko nedelja ili meseci, što sa druge strane za vesti imate samo taj dan I tih nekoliko sati za pripremu.

Sjajno iskustvo koje ni za šta ne bi menjala, ali kako to ide u životu, dođe vreme za promene. Naime, znate kako mediji funkcionišu u Srbiji tako je I bilo kod mene. Odlučila sam, pošto plate nije bilo nekoliko meseci da napustim ovaj divan posao I krenem dalje. Drugarica me je obavestila da ima konkurs na drugoj televiziji, ali za marketing. Malo sam razmislila I kažem sebi, pa probaću I to. Prođem ja konkurs I “slučajno” marketinška agencija koja će raditi za televiziju radi projekte i organizaciju događaja. I tako ja postanem PR I koordinator manifestacije Noć pozorišta, organizator raznih projekata iz nevladinog sektora, organizator sportskih takmičenja kao I voditelj događaja. Sve sam učila u koraku sa događajem kako se razvijao I to je ona praksa koja nas najbolje uči, onaj osećaj kada ste u vatru bačeni I morate odreagovati najbolje što znate. I verovatno tada u glavi bude ono čuveno “ja ništa ne znam” ali kad počente da radite nemate vremena za razmišljanje, zar ne?

Slučajno sam dospela do Educoma, sigurno vas zanima kako.…pa pre dve I po godine  videla sam da je moja draga koleginica sa televizije Sanja Alvirović pokrenula svoj biznis. I baš mi je bila sreća zbog nje, ali iskreno nisam odmah bila upućena šta ona radi. Međutim, opet slučajno organizovala je događaj na koji sam ja htela da idem, javila sam joj se, popile smo kafu I “slučajno” sam počala da radim u Educomu.

Ostalo znate, viđamo se na seminarima, konferencijama, a možemo se videti I na kursu koji organizujem u Novom Sadu I Beogradu. Više o kursu ipak pročitatje na linku, da ne bi “davile” one koje kurs ne zanima. Slučajno sam počela i da predajem kurs “Organizacija događaja”, o tome ću vam pisati u sledećem blogu.

I sada kada razmišljam kako sam sam počela da se bavim organizacijom, shvatam da ništa nije slučajno zar ne, sve se dešavalo sa razlogom da bih shvatila šta stvarno volim da radim, šta me pokreće…bilo je trenutaka kada sam bila I tužna I ljuta na situacije koje su mi se dešavala na ovom putu koji sam vam ukratko ispričala, ali sam shvatila da se to dešavalo upravo zbog ovoga da sada mogu da radim organizaciju događaja, da mogu druge da učim I na kraju krajeva da sad I pišem o tome kako se organizuje događaj.

I za kraj šta da vam kažem, zastanite I vratite vaš “put” koji se slučajno dešavao da vidite gde vas je odveo. A mi se uskoro družimo…na papiru, seminaru ili kursu. Izbor je na vama!

Vaša S!